sedna

Piši meni.

Pridi k meni.

Bodi zame.

Dovolj je.

Vsega je preveč.

Vsega, kar ne rabim.

Samo ti, ti mi pridi.

slika: internet 

Kao da ne znam,

da mi lažeš,

skitalico, lutalico mila.

Svoj si nemir traženja

sakrio u kutak skoro

neprimetnog osmeha,

skitalico, lutalico mila.

Kažeš, ne odlučuješ ti,

s kim sam i šta radim.

Sutra možda, neču biti više.

A ni ne znaš, da sam juče već

videla treptaj tvojih krila

u rominjanju kiše.

U niskom su luku preletela more,

u bore od soli uplela žaljenje

za tobom, još pre,

još pre našeg rastanka.

Pustit ću, da mi lažeš,

iako sam tvoje laži već prežalila,

skitalico, lutalico mila.

Zaigrana svojom igrom,

ja i na primećujem

tvoj pogled, strog i mrk.

Ti se usto i ljutiš!

Barem znam, da si živ

i da ćeš preživeti gledajući u smrt.

Baš zbog tebe igram,

igru dečiju,

igru smicalica i skrivača,

da te ljutim,

da te ljubim.

Pljusak prolećne kiše

sliva se na moje molitve.

Crnim plaštom sile in moći

zagrćem duboke rane

koje još uvek krvare.

Najpre izvlačim nož,

onda tek, privijam te na grudi.

Popločanom ulicom

krivudaju uzdasi.

Znam, neko će umreti… možda oboje…

Ali još se ne zna, dali od molitve, noža

ili starih rana, koje uopšte nisu naše.

Oprosti.

Oprosti mi.

Morja se pomirijo,

sonca v njih potonejo,

blede lune skoznje posijejo.

Papirnate stene se podro

in vse maske padejo.

Prav dobro te vidim,

prav dobro te poznam.

V raztrganem plašču

beračiš za en pogled,

en dotik praznine,

z žepi polnimi zlata.

Ko vse zaspi,

zver svoje kremplje naostri,

s svilenim korakom

v svilenem zraku

brezšumno ubije.

V zadnjem trzljaju

slastno žrtev

po krznu poliže.

Toplo, z vročo krvjo

od strahu prepojeno

počasi použije.

Kosti pokljajo,

smrt med vejami se utiša,

potešena lakota

jutri pride spet,

še večja, še  bolj nenasitna.

http://www.youtube.com/watch?v=lnv47orMiUs