Nekad si bio moj i ja sam te prihvatila.
Nikad u ljubavi, nikad bez nje.
Tvoja, ničija.
Nekad si bio sve moje
i morala sam ići za tobom.
Danas te vidim u očima,
toliko poznatim,
da te Znam.
I znam, da neću biti tvoja
i neću biti ničija.
Bit ću svoja i bit ću sa tobom,
ako si me sada voljan prihvatiti.
Kaži mi dete,
zašto si došlo
tim svojim suznim očima
u moja žitna polja,
među moje bagrenje,
u moj mali šumarak?
Da ti uberem drožđa,
jabuka, možda?
Da ti sipam bistre vodice u čašu?
Ili da te nosim na grudima
i tiho te milujem,
dok se ti suzne oči ne zatvore
u san, spokojan kao noć
koja nas zagrće svojim
tananim zvezdanim plaštem.
Kad poletiš
polećem sa tobom.
Nisam ti više senka
i neprimetni bezosećajan pratioc,
već sam ti saputnica,
šaptalica, milovalica,
majka-otac-dete.
Oteta nebu,
da putujem zemljom
tebi i meni
izkoriščani
lačni
pretepeni
prebadani
ubijani
zapiti
bedni
žalujoči
trdi
nedostopni
razžaljeni
samozadovoljni
polni moči
željni oblasti
nažrti
zdolgočaseni
obrazi
obrazi
Obrazi prednikov strme,
združeni v en sam obraz
iz oči zasveti odobravanje
vseeno je
vse je eno
zdaj
skoči
Krvaviš.
Obešam te na kavelj,
bičam do otrplosti,
brezodzivno telo,
brez usmiljenja,
suženj, ki ob nemogočih urah
hodi po kruh, ki si ga nisem zaslužila.
Suženj, daj!
Suženj si zasluži.
Viseti kot Jezus in trpeti.
Na široko odprte,
otroške oči.
Vidijo nasilje in se z njim poigrajo.
Nova igra trpinčenega užitka,
igra nedovoljene strasti
in žrtvovanja za rablja,
ki je izkoristil nedolžnost.
Kdaj boš, suženj,
ubil svojega rablja.
Kdaj.
